Mentalna higijena
Psihoterapija i psihoanaliza na engleskom, bos/hr/srpskom i nemačkom
Psihoterapija (naročito psihoanaliza) je jedan od najboljih načina za održavanje mentalne higijene. Već postoje odredjeni naučni dokazi da kada uspemo da prepoznamo i osetimo sopstvena stanja i osećanja, a zatim ih arikulišemo kroz reči – što nije uvek trivijalno kao što naizgled možda deluje – to može da okine biološke procese i mehanizme koji su na duži rok korisni ne samo za mentalno već za naše opšte (fizičko) zdravlje i dobrobit.
Poseta psihoterapeutu nije ništa drugo nego deo regularne zdravstvene rutine. Istovremeno, psihoedukacija u smislu isticanja aspekata koji mogu biti korisni za naš psihički život i održavanje mentalne higijene takodje igra važnu ulogu u promociji mentalnog zdravlja i razvoja.
Psihološki mehanizmi odbrane
Iako izrazi psihološke odbrane ili psihološki mehanizmi odbrane nemaju nužno visoku reputaciju u oblasti mentalnog zdravlja, ako se bliže prouče, te odbrane donose neku vrstu (psihičkog) balansa ili pomoažu u održavanju (psihičke) homeostaze osobe. Razlog za njihovu donekle neafirmativnu konotaciju je što – ako se primenjuju na ‘nezdrav ili nezreo’ način – što znači prenoseći obrazac ponašanja kao kada smo bili mali, koji je po definiciji automatski (tj., nereflektivan) – to nam na duže uglavnom ne donosi dobrobit, bez obira na potencijalna trenutna olakšanja koja možemo osetiti.
Koncept psiholoških mehanizama odbrane potiče direktno iz oblasti psihoanalize i predstavlja važnu ulogu za psihički život svakog od nas. Ovde su opisani neki od ‘dobrih/zdravih/zrelih/poželjnih’ mehanizama odbrane.
Humor
U psihološkom smislu, dobar humor nam barem na trenutak može razbistriti misli, pa čak i pogurati način razmišljanja u smeru jasnijih, korisnih perspektiva; ponekad, humor nas čak može ohrabriti da započnemo prihvatanje realnosti (koja deluje neprijatno). U fiziološkom smislu, smeh podiže nivo kiseonika u krvi izazivajući stanje kao da je ceo cirkularni sistem pročišćen tim procesom. Na oba pomenuta nivoa, efekti se postižu nekom vrstom popuštanja tenzije (ili nagomilanog pritiska).
Naravno, kao i sve u oblasti psihe, ako se koristi na ekstreman način (npr., impulsivno a učestalo da se otkloni neprijatno unutarnje stanje ili nervoza, ili da se kanališe srdžba i bes), čak i upotreba humora se smatra defanzivnim ponašanjem, iako najčešće sa blagim posledicama. Jasno je da terati sebe na smeh kada nam apsolutno nije do toga, neće pomoći bez obzira na dobrobiti humora. Ipak, treba imati u vidu da smeh i humor predstavljaju neke od najzdravijih i poželjnih mehanizama odbrane koje posedujemo u našem psihičkom repertoaru.
Sublimacija
Kada smo u stanju da osetimo i iskusimo ono što u trenutku osećamo, bez obzira koliko to intenzivno, negativno ili konfliktno bilo, i da investiramo energiju takvog stanja u nešto dobro što je (na ličnom i društvenom nivou) prihvatljivo – uspeli smo da sublimiramo. Ono što proces sublimacije čini ‘poželjnom/zdravom’ odbranom je što dovodi do popuštanja (za razliku od traćenja) zarobljenje psihičke energije dok istovremeno vodi ka ponašanju koje je od dobrobiti kako za osobu tako i za društvo. Nama poznat pojam 'inat' preveden psihološkim rečnikom može biti dobar primer sublimacije ako se energija koju nosi (subjektivni) osećaj nepravde, besa, povredjenosti, pa čak i potencijalnog gubitka ciljano investira ka promeni datih okolnosti nabolje. Drugi primeri sublimacije uključuju simboličko izražavanje našeg unutarnjeg stanja kroz pisanje, slikanje, dizajn, sviranje ili vežbanje kompozicije na način koji oslikava naše trenutno raspoloženje (npr., veselo, nežno, tužno, agresivno), vežbanje sportskih aktivnosti i slično.
Treba imati u vidu da, kao što ne možemo razrešiti sve nesvesne konflikte, ‘nezrela i nezdrava’ ponašanja, i negativna stanja, takodje ne možemo beskonačno samo da sublimiramo. Unutarnja stanja koja su jako intenzivna dug vremenski period zahtevaju da se o njima sa nekim razgovara (npr., na psihoterapiji). U tom smislu, psihoanaliza, koja je simbol potrage za sopstvenom istinom, kao realističan cilj postavlja prevashodno slabljenje snage bilo kog stanja ili ponašanja koje ima kontrolu nad nama, oslobadjanje energije koja je zaglavljena u tim stanjima i samim tim uspostvljanje pogodne baze za drugačija ponašanja kojima smo sami zadovoljni (tj., koja sami biramo). Dodatno, ojačan kapacitet za saosećaj prema samom sebi, u slučaju ostataka nepoželjnih ponašanja, nužno prati prethodno opisane razultate.
Identifikacija
Iako identifikacija u sktriktnom značenju nije (samo) odbrambeni mehanizam, ovde je pomenuta zbog svojih pozitivnih kvaliteta. U toku odrastanja, mi se identifikujemo sa (barem nekim aspektima) naših roditelja i/ili bliskih ljudi oko nas kroz proces koji je dobrim delom automatski (tj., nesvestan). Istovremeno, obzirom da razvoj nije savim jednostavan i linearan, ova (automatska) identifikacija može biti propraćena i raznovrsnim pukotinama i ograničenjima odrastanja. Ako se takva, novonastala dinamika prenese i uspostavi na odraslo doba, osoba može ostati bez značajnog aspekta koji sa sobom nosi dobar/zdrav uzor i/ili uspostavljanje cilja ka kom želi da teži.
Kada imamo dovoljno sreće da smo okruženi ljudima sa kojima želimo da se identifikujemo na nama svojstven način, najčešće živimo načinom koji smo (manje-više) sami odabrali, razumemo ga i uživamo u njemu, bez obzira na moguće realne nedostatke. Medjutim, obzirom da identifikacija ne mora biti samo automatski proces, mi takodje možemo odlučiti da svesno iskoristimo njene dobrobiti tako što ćemo pronaći uzor i/ili cilj koji je nama samima blizak i ka kome želimo da usmerimo svoju energiju. Ako se dogodi da naša upornost ka postizanju tog cilja ne izdrži pod presijom dogadjaja koji su se u toku razvoja ispostavili kao teškoće, to onda može biti važna tema u psihoterapijskom radu.